BiH



#1 20.02.2011-22:39
roza Offline
Super Moderator
Registrovan/a od: 06.01.2009-10:03
Komentari: 642


Ocjena: Ocjena:100 Subject: Iz starih knjiga
Pisma portugalske kaludjerice iz XVII veka

U citavoj svetskoj knjizevnosti nema mnogo tako dubokih i iskrenih krikova ljudske duse, kao sto ih je izrazila, i ne misleci da ce to toliko znaciti za citav svet i posle tri veka, ova mlada kaludjerica u nekoliko svojih pisama coveku koga je zavolela i koji ju je naglo napustio. Ni ona ni on nisu mogli naslutiti da ce njihov zivotni susret, u sustini neobelezen nicim narocitim, vec samo zbog ovih nekoliko sacuvanih pisama, ostati kao retki spomenik duboke i velike ljubavi, one koja je nesto najlepse sto se moze doziveti u ovozemaljskom i kratkom ljudskom zivotu. Mozda su ona bas zato i tako dirljiva i dragocena, sto njih nije napisao neki veliki pisac. Ne, ovo je samo krik iskrene i osetljive duse jedne mlade devojke, koja je imala tu retku srecu da dozivi onu veliku i potpunu ljubav, u kojoj se sve daje a nista ne dobija, osim ogromnog i potpunog samozadovoljstva u neogranicenom davanju sebe.
Zamislimo kako je ta ljubav postala. Pre svega ambijent i kolorit XVII veka, tacnije izmedju 1664. i 1668. godine. Mlada i vrlo lepa devojka zatvorena je u manastiru zbog ondasnjih drustvenih prilika i obzira: da se bogatstvo plemickih porodica ne deli i smanjuje, najstariji sin i cerka nasledjuju sve, ostala deca idu u vojsku ili u manastir. I tako mlada devojka zeljna zivota i ljubavi, koja provodi svoje najlepse godine izmedju hladnih manastirskih zidova, ugleda pred manastirom ratnom slavom ovencanog mladog francuza, oficira u ondasnjoj kitnjastoj uniformi musketara i molijerovski nakindjurenih plemica, koji izvodi bravure na svom konju dok ga mlade zene i devojke kaludjerice gledaju sa terase manastira. I na neki nacin ona dolazi u vezu sa njim. O nekom stvarnom ljubavnom dozivljaju nema ni govora, jer ipak je to bilo vreme samo ljubavnih nagovestaja, pogleda, tek neke malo smelije reci, najvise stiska ruke, a vec kao krajnje slobode: pisamceta i neke uvijene poruke. I sada zamislimo kakva se to ljubav razbuktala, kada su sledila ovakva pisma i poruke i ispovesti. Silna je to ljubav, ona prava, iz koje i posle tri stotine godina i dalje zraci njena ziva snaga.
Zamisli samo, ljubavi moja, koliko ti je nedostajalo predvidjanje. Nesrecni covece, ti si bio izneveren, ali si izneverio i mene varljivim nadama.
Naklonost na kojoj si izgradio tolike prijatnosti, sada ti donosi samo samrtno ocajanje, koje se jedino moze uporediti sa surovom odsutnoscu, koja joj je i uzrok. Sta? ta odsutnost, kojoj moja tuga, ma koliko produbljena, ne moze dati ni jedno dovoljno zlokobno ime, lisava me za svagda gledanja tih ociju u kojima sam videla toliko ljubavi; te oci su me obavestavale o mnogim zbivanjima koja su me ispunjavala radoscu; zaista, one su me obavestavale o svim stvarima, i bile najzad za sve dovoljne? Avaj, moje oci lisene su jedine svetlosti koju su volele; sada im ostaju samo suze, i ja ih i upotrebljavam samo u jednu svrhu: da placem bez prestanka, od kako sam doznala da ste se najzad odlucili da se udaljite; to je stanje sada meni postalo neizdrzljivo, i to ce me za kratko vreme primorati da umrem. Ipak, sve mi se cini da ja imam i izvesnu naklonost za nesrece, a njima ste vi jedini uzrok: ja sam vam namenila svoj zivot istog onog trenutka cim sam vas videla: i ja osecam ne malo zadovoljstvo da vam ga zrtvujem: hiljade puta dnevno upucujem vam svoje uzdahe, oni vas prate svuda i na svakom mestu, i oni mi donose kao jedinu naknadu za toliko nespokojstvo samo jedno vrlo iskreno predskazanje, a koje mi najavljuje moja losa sreca, i koje ima tu surovost da ne pati zbog toga sto ja sebe umirujem; da, ono mi govori svakog trenutka: “prestani, prestani, nesrecna Marijano da sebe uzaludno unistavas, i da trazis svog obozavanog koga vise nikada neces videti; on je presao more da bi pobegao od tebe …” Ali ipak ne, ja ne mogu da se odlucim da sudim tako o vama, i meni je veoma stalo do toga da vas u sebi opravdam: ja necu nikako da mislim da ste me vi zaboravili. Zar nisam vec dovoljno nesrecna da sebe mucim laznim sumnjama? I zasto bih cinila taj napor da se vise ne secam svih onih trenutaka kada ste mi davali dokaze vase ljubavi prema meni? Bila sam toliko ocarana svim tim patnjama, da bih bila veoma nezahvalna, da vas ne volim onim istim zarom koji je ljubav u meni budio, dok sam uzivala u svim dokazima vase ljubavi. Pa kako se to moglo dogoditi da su divni trenuci mogli postati tako svirepi? I zasto da oni sad sluze samo mucenju mog srca …

Protivila sam se da se vratim u zivot koji treba da izgubim zbog vas, jer ne mogu da ga zamislim bez vas i ja videh najzad, a protiv svoje volje, svetlost; i tada polaskah sebi da cu umreti od ljubavi; nije mi bilo neugodno sto ce moje srce biti muceno vasom odsutnoscu … Ipak, trpecu sve bez roptanja, jer to dolazi od vas. Sta? zar je to naknada koju mi vi pruzate zato sto sam vas tako nezno volela? Ali meni je svejedno, ja sam odlucila da vas obozavam citavog svog zivota, i da ne vidim nikog drugog; i ja vas uveravam da ce te vi uciniti dobro takodje, ako ne budete voleli nikog drugog. Zar bi ste mogli vi biti zadovoljni nekom ljubavlju manjom nego sto je moja? Vi ce te naci mozda vise lepote na nekoj zeni (nekad ste mi govorili da sam bila lepa), ali vi necete naci nikad toliko ljubavi, a sve ostalo nije nista. Ne ispunjavajte vise vasa pisma nepotrebnim stvarima, i ne pisite mi vise da se secate mene. Ja vas ne mogu zaboraviti i ja ne zaboravljam takodje da ste mi vi davali nade da ce te doci da provedete izvesno vreme sa mnom. Avaj! Zasto ne bi ste hteli da provedete sa mnom i citav zivot … Ja vas preklinjem da mi kazete, zasto ste se bili odlucili da me odusevite, kako ste to i ostvarili, kada ste dobro znali da cete me morati napustiti …Cini mi se da dok se mi rastajemo, nama se dogadja sve zlo koga smo se mogli bojati; ali nasa se srca ne mogu rastati: ljubav koja je jaca od njih, spojila ih je za ceo zivot … Zbogom, volite me vecno; i ucinite da patim jos i vise … Pisac ovih divnih redova bila je kaludjerica manastira u gradu Bezi u Portugaliji. Njeno je ime bilo Mariana Vaz Alcoforado, plemickog roda. Covek kome je pisala ova pisma bio je oficir francuske vojske i zvao se Noel Buton, grof od Sen-Leze-a, markiz od Samiji-a. On je u Portugaliji boravio izmedju 1663. i 1667. godine.Pisma su prvi put objavljena na francuskom jeziku 1669. godine bez imena autora i pod naslovom “Portugalska pisma prevedena na francuski”.
"Ne treba se stidjeti nikakvog posla, pa čak ni onog najprljavijeg; treba se stidjeti samo besposlenog života." - Tolstoj
Ovaj komentar je mijenjan 3 puta. zadnja izmjena 21.02.2011-16:59 od strane zxz. ↑  ↓

Stranice (1): 1


All times are GMT +01:00. Current time: 26.05.2020-20:56.